Plašim se,
povremeno,
ali mnogo,
iako sam već odavno čula
da povreda
slama samo ono što nismo
i duboko osetila istinu u tome
i pregrmela njom
neke nalete zebnje;
ipak,
plašim se,
ponekad:
starih rana kad prokrvare,
najličnije tame,
nataloženih toksina iz nesvesnog,
plitkih razgovora,
tupih pogleda,
nerazumevanja,
nenačetih istina,
nedovršenih istina,
neistina,
ispoljavanja sebe,
potiskivanja sebe,
agresije,
pasivnosti,
neravnoteže.
Plašim se,
ponekad,
u naletima,
sitnica,
krupnica,
svega
i svačega;
jedino čega se trajno
ne plašim
(a to mi nije došlo preko noći):
ne plašim se
da se plašim;
otplašim svoje,
sakrijem se od sebe,
od svih,
računam koliko ima straha,
posmatram gde je,
kakvog je oblika,
koje je boje,
šta hoće od mene opet
i pustim da se rastvara,
kad hoće
i koliko hoće,
opomenem mozak da umukne
i prepustim tišini vođstvo.
Fotografija: Mirjana Kovačević
