Y. bi mi ovo zamerio jer je poslednju deceniju gledao kako se mučim sa potisnutim besom i pokušavao da me natera na napad. Toliko bi mi zamerio da sam mu i inicijal promenila, ali:
Ne osuđuje mi se. Meni se i dalje ne osuđuje.
Kad imam frustraciju, uvek je u biti isti povod: svetina vlada dok se sveto slama.
Novac je dar ako ga umeš, to pouzdano znam, ali ne razumem se u drugu vrstu proračuna među ljudima; računam srcem i etikom, ne znam sa metrikom čak ni kad me od srca zaboli želudac.
Danas svi o svemu imaju mišljenje, ali retko ko o nečemu promisli, od toga neki kolektivni bes pušta korenje, a ja ga čupkam s vremena na vreme kao da je korov. Meni jeste.
Radije ću svesno ispasti glupa nego gruba, to mi je kao neki usud, i radije ću svesno pustiti da misle da ne kapiram nego što ću da knapiram nekome vreme do nelagode. Grišću se za jezik dok ne prokrvari, ta sam.
Jednom je osoba X plagirala tekst osobe XY sa kojom sarađujem, ali mi se nije dalo da je kamenujem, pa sam poslala privatnu poruku osobi XY kako bih zaštitila integritet osobi X koja integritet i nema. To je ta vrsta gluposti.
Na kraju krajeva, jasno mi je zašto nikako ne bi bilo dobro da su svi poput mene i hvala univerzumu što ima grlatijih, otresitijih, oštrijih zbog kojih svet neće stajati u mestu i zbog kojih će biti igranki, ali meni je izgleda data ova vrsta mekoće.
Y. bi mi strašno zamerio, zvocnuo bi sigurno, ali:
Probala sam,
nepopravljivo je;
iz nežnije sam priče:
ili prihvatim čoveka
ili tiho produžim;
ne marim za škripu kočnica.
Fotografija: Jean Marie Fox
