– Umirem od bolova, nikad dosad nisam doživela da me danima nešto konstantno boli. Skoro da ne mogu da hodam. Da sedim nikako, krv sam vadila stojeći. Na sve to sam i malaksala.
– Užasno, baš mi je žao. Probaj da nekako skreneš fokus.
– Kako se skreće fokus kad te nešto konstantno boli, i to oštro boli?
– Ne znam, probaj. Tokom te konstante svakako moraš naći način da ti bude bar psihički dobro.
.
.
.
Nabrajam:
zeleni zid,
stakleni sto,
beli plafon,
plavo nebo,
nabrajam šta sve vidim
kako bih ostala prisutna;
boli me
ovde i sada,
ali i sa tom oštricom
moram da budem tu;
boli me,
manta mi se,
analgetici u ovom slučaju
ne deluju;
stiskam ivicu kreveta,
dobijam upalu mišića u rukama,
pomislim:
osećam se kao
Frida Kalo
kad slika u bolovima;
D. mi je rekla:
Znajući tebe,
u najmanju ruku ćeš
preživeti
i nećeš glasa pustiti usput;
boli me,
ali pisaću pesmu,
nabrajaću planete,
recitovaću Kiplinga,
crtaću,
disaću,
biću tu za
sebe
dok
ne
prođe.
