Štipnula sam dete za stomak i ono mi je reklo: Paaaaaazi, moZeS poVeeediti meni duuuSu!
Pazi, možeš povrediti meni dušu.
Nehotično.
S predumišljajem.
Olako.
Brzopleto.
Svakako.
Nekako.
Pazi, možeš povrediti sebi dušu kako niko drugi ne bi mogao.
Površnim izborima.
Lakim rešenjima.
Lajt varijantama.
Idući protiv sebe.
Radeći što ne želiš.
Postajući deo rulje.
Pazi, možeš povrediti sebi dušu čim zaboraviš da ideš svojim putem, da tražiš svoje ljude, da gradiš svoje mišljenje i deliš svoju svrhu.
Jer kad god sam dušu zakinula da bih izbegla neprijatnost, čak i ako sam imala trenutnu dobit, ostajala mi je naposletku praznina. A praznina druguje sa: nemoći, krivicom, padom samopoštovanja, beznađem, pasivnošću.
U svemu što biram ima i mene.
Uštini me da vidim da li sanjam.
Stomak uvek oseti.
Fotografija: Aleksandra Milićević
