– Koliko ima da se šeta od Arona do nas?
– Dva minuta.
– Ženo, nećemo valjda dok to ne prođe samo da ćutimo i hodamo?
– Nećemo. Ajd’ da igramo jednu igru. Ti kažeš jednu lepu stvar koju vidiš u okolini i onda ja i sve tako.
– Super! Ajd’, ti reci prva.
Razmišljam. Tražim. Oko nas su samo prazni, polupani izlozi bivšeg zanatskog centra. Ruševine, prašina, bube. Gledam u nebo, ništa, sivilo. Kud i pomislih da ću danas baš da razvijam detetu pozitivan fokus.
– E, ženo, ti dok smisliš, evo ja ću reći. Ti uvek samo nešto razmišljaš. Ova ovde žena ima baš lep karmin! I baš je i ona lepa.
– Koja žena, Lenka? Nema nikoga.
– Pa, ova sa reklame što joj je ostalo pola glave na staklu. Ajde, sad si ti na redu!
– Ti si lepa.
– Jesam. Ali ja se ne računam u ovoj igri.
– Računaš se.
– Je l’ stvarno baš ništa drugo nisi videla, pa si sad kao odjednom videla mene i to treba da bude tvoj poen?!
– …
