– Kad sam bila mala, kad mi tako preprečiš put do sobe stolicom, provlačila sam se ispod nje.
– Pa, dobro, što se mene tiče, možeš slobodno i sad da se provučeš, ali ja se odavde ne pomeram dok ne završim sa raspremanjem gornjeg dela ormara.
– Aaaaaaa, to je moj burago autić, je l’ se sećaš??? Imala sam i jedan kamion i crveni džip!
– Evo ti autić, ajd’, sklanjaj se sad, raspremam.
– Prababina lična karta! Kad je ona bila rođena?
– Miljo, srećo, otkud znam, evo ti i prababa, a sad se skloni da završim sa ovim ćumezom.
– 21. 4. 1911. Bila je Ovan!
– Okej.
– Ova kutija je kao mini antikvarnica! Lucky strike šibice! Đed ih je uvek imao.
– Nemam pojma šta je Radovan imao. Ljubi tata, šta sve ima u toj glavi! Kakvo li je ovo ogledalo sad i otkud ovde, zaključano sa municijom i službenim stvarima?!
– Pa kako se ne sećaš, to ti je ono ogledalo što je đed devedesetih nosio u kupatilo kad se brije, pa ste mu posle krišom oduzeli jer je skroz mutno, da se ne iseče. A on je baš voleo to ogledalo.
– Idi suši tu kosu i usput razmišljaj gde da idemo kad ovo raspremim. Razmišljaj, to bar umeš da radiš. Znači, sušiš kosu i razmišljaš o odlasku, to je sve.
– Da razmišljam, dobro, to mogu, to znam. O odlasku.
Sušim kosu. Razmišljam. O odlasku.
Postoji taj tup osećaj kad neko odnekud ode.
Hej, ode.
Iz grada.
Iz države.
Iz prijateljstva.
Iz veze.
Iz sebe.
Osamostali se?
Samo pobegne?
Češće ovo drugo.
Albahari kaže:
O odlasku treba razmišljati kao o povratku.
Treba.
Ali retko se može.
– Šta si odlučila, gde idemo?
– Kako misliš?
– Izlazi napolje.
