Novi Sad. April. Šestaci i ja.
– Nastavnice, ja opet imam pitanje! Zašto se Andreas Sam uopšte posvađao sa drugom zbog Julije Sabo?
– A šta ti misliš, Ivane?
– Vas stvarno zanima šta ja mislim?! Ja sam dete.
– Naravno, deca su pametna, pa je meni dečje mišljenje veoma važno.
– Onda ja mislim da je Andreas Sam glup iako je dete. Mislim, on se naljutio na druga što mu je uzeo devojku, a ni jednom ni drugom ta devojka uopšte ne treba. Oni su deca kao i mi, isto idu u školu. Kad bi meni drug uzeo devojku, ja bih bio dobar i rekao bih mu da možemo i da je podelimo.
– Kako da je podelite?
– Jedan dan on priča da je to njegova devojka, jedan dan ja. Andreas Sam je sebičan! Je l’ mogu da zarežem olovku u kantu ili moram na mestu? Ne podnosim nered, pre bih u kantu.
– Možeš. Hoće li još neko da kaže šta misli?
– Hoću ja! Ivane, nikad ne bih podelio devojku s tobom, poklonio bih ti je celu!
.
.
.
Andreas Sam od uloge žrtve do koliko si sam, glup, bez devojke, druga i socijalne podrške.
