2012. godine krenula sam na radionicu kreativnog pisanja Vuleta Žurića, vukući pune ruke nekih knjiga, svezaka, papira. Usput me je, u kvartu u kom stanujem, startovao čovek u svojim mlađanim pedesetim, gromada od preko 2m, i počeo da razgovara sa mnom kao da se već poznajemo iz komšiluka (ništa neobično u malom gradu, sto puta mi se desilo da me prepozna neki tatin/mamin poznanik i prozbori koju, recimo, o tome kako sam bila mala u vrtiću, a da ja nemam pojma ni kako se ta osoba zove). Karikiram, ali znamo svi te razgovore.
Reč po reč, čovek mi je tražio mejl i rekao mi da i on piše i da bi mi prosledio svoje tekstove i meni je kliknulo – ovo je onaj mamin drugar Saša iz KUD-a, kog sam poslednji put videla na predstavi na kojoj su se primali novogodišnji paketići… Ne blamiraj se, ‘ladno opet ne prepoznaješ lik ljudima koje ne viđaš, kao neki nadobudni kreten. Okej, ipak je to viđenje bilo dok je još Deda Mraz bio aktuelan, iskuliraj. Nije ni primetio da ga nisi prepoznala.
– Poslaću ti svoje tekstove. Nego, ja sam (ime koje ne liči na ime Saša). Možemo da se nađemo na kafi da proćaskamo o tome. I, vidi, nisam te pozvao u stan nego u kafić, nemoj da kao SVE KOJE POZOVEM odmah to pomisliš.
Ovo nije Saša, jebote. Dobro, mejl je u pitanju, nije ništa što nije javno, sve je u najboljem redu. Kafa nuđena SVIMA mojih godina je posebno glasan alarm. Odmah si mu rekla da ne želiš da ideš sa njim na kafu, ne može ti ništa. Zaboravi, idi svojim putem, skapiraće da te ne zanima nakon odbijene kafe i bićeš mu nezanimljiva.
.
.
.
Narednih dana Saša koji nije Saša šalje mi neke svoje tekstove, pesme. Mota mi se po glavi da, na primer, mom tati ne bi bilo normalno da, od svih ljudi sa kojima može da podeli svoja interesovanja, šalje pesme baš devojci od tek navršenih osamnaest, koju je pri tom slučajno sreo na ulici, ali, hej, nismo svi isti. Moj tata bi se, sa aspekta svog tehničko-pragmatičnog uma, verovatno osećao kao da mu je nešto puklo u glavi kad bi uopšte seo da napiše pesmu, pa to ne znači da su svi koji nešto napišu ludaci. Možda je ovaj tip čudan samo, pravdala sam ga, sve dok usred jedne pesme nisam ugledala – svoje ime.
Osetila sam odvratnost iako nije bilo ničega perverznog, ružnog, lascivnog, zbog same činjenice da lik od 50+ ima potrebu da mi piše pesme. Umetničku glavu imam, ali sam se odvajkada gnušala toga da se svaka bolest naziva umetnošću. Bolest li je ili umetnost? Možda sam samo zatrovana vestima iz medija, možda je tip zaludan i bezopasan čikica iz kraja, koji širi ljubav i niže stihove u stilu Desanke Maksimović.
Možda.
.
.
.
Jedna, druga, treća pesma. Brišem ih i pre kraja čitanja, jer mi je nekako gadno da to čitam. Zamišljam tu pedesetogodišnju glavu koja sedi kod kuće i u slobodno vreme se priseća osamnaestogodišnje mene koju je video jednom u životu (bar da ja znam) i piše mi pesme. Ne mogu da svarim, sve i da je on samo zaludan, po mojim aršinima to nije normalno.
.
.
.
Veliki odmor u školi. Srećem ga. Rukuje se tako da me zadržava, steže mi ruku, ja kaskam za društvom, pokušavam da nastavim za njima. Svi su u tripu da sam srela nekog ujaka/strica, pa ne reaguju, ostavljaju nas da popričamo, okrenuti su nam leđima. I dalje mi drži ruku.
Kaže:
– Kad idemo na tu kafu?
Kažem:
– Nikad.
Otrgnem ruku. Ubrzanim hodom idem za društvom.
Ostala je nada da će mu posle ovoga biti jasno da mi ova njegova igra nije naj, naj.
.
.
.
Poslednji susret u kom mi se obraća dešava se ispred zgrade u kojoj živim. Koračam sa devet godina mlađim bratom. Oduzimaju mi se ruke, noge, glas kad ugledam opet istog tipa, pored kog sa svojih 1,77 izgledam kao Liliputanac. Mislim: skapirao je da sam nezainteresovana za njegovu priču, neće me smarati, posebno sad kad idem sa detetom.
Kaže:
– Eej, ćao, pa je l’ te to seka vodi u školu? Je l’ te sluša seka? Pa u koju školu ideš?
Upadam mu u reč i spečavam brata da daje informacije o sebi. Brat me štipa za ruku.
Šapuće:
– Je l’ ovaj nije normalan ili bi trebalo da ga znam?
Kažem:
– Žurimo, doviđenja!
Prekipelo.
Kroz glavu mi prolazi: e, sad je zaista prevršilo svaku meru, njega sigurno nećeš saletati po ulici, zapamtićeš me na ovaj ili onaj način, neće ti pasti više na pamet da se poigravaš sa mojim želucem.
Ne izgovaram ništa, puštam da konstruktivno osmislim šta mi je činiti.
Valjda mi se zato više puta desilo da neko izjavi: „Zar ti nisi fina, otkud ta oštrina u određenim razmišljanjima i postupcima?“
Fina sam. Po izboru, ne po moranju. Tako da, retko i samo kad situacija nalaže, nekad i nisam.
Ma, možda je samo čudan. Možda stvarno paranoišem. Možda. A šta ako ne?
Nakon sve njegove poezije i tih nekoliko susreta tokom kojih sam bila uplašena, blokirana, odbijajuća, stiže mi mejl:
Pozdrav za jednu slatku devojčicu koja mi je draga.
Odgovorila sam mu. Nakon tako jasnog, pretećeg odgovora mi je, kad god se sretnemo, govorio samo ‘dobar dan’ ili je klimao glavom i žurno prolazio pored mene. Nije rekao da sam u pravu. Nije rekao da nisam u pravu. Nije rekao baš ništa. Klanjao me se.
.
.
.
Čudan? Možda.
Dokon? Možda.
Lud? Možda.
Bezopasan? Možda.
Predator? Možda.
Dobroćudan? Možda.
Možda.
Izabrah da paranoična, čudna i luda ispadnem ja, radije nego da ono ‘možda’ u njegovom slučaju prevagne na tu stranu, a na moju štetu.
.
.
.
Kakve veze ima Saša koji nije Saša sa psihom žena koje su žrtve nasilja?
Ima, baš zato što Saša koji nije Saša mene nije napastvovao (ali mi je u strahu padalo na pamet da bi potencijalno mogao), a ja sam već u toj benignoj ‘dokon ili lud?’ fazi imala sledeće misli/odluke kojima, izvan ove situacije, nisam bila sklona:
– Osećam se nebezbedno kad idem u školu sama, a kad sam s nekim, stid me je, jer mi je nelagodno da me matorac saleće sa stavom ‘ortaci smo stari’.
– Plašim se da će da uhodi i mog brata jer sad zna da mi je brat. Pratiću ga u školu kao slučajno i usputno, dok se ne uverim da se to neće desiti. Indirektno ću mu govoriti da ne priča sa ljudima koje ne poznaje, a koji ga zapitkuju gde živi i gde ide u školu, ali moram paziti da ne preteram i odvedem ga u krajnost da se plaši svih manje poznatih ljudi i postane socijalno inhibiran.
– Nekako sam kriva za ovo.
– Da li da kažem tati? Nema šanse, stidim se, nekako se osećam i krivom što sam se našla u ovoj situaciji. Možda sam ga isprovocirala time što sam mu greškom dala mejl, pa sam stvarno sama kriva što me povremeno progoni. Sama ću rešiti, kriva sam.
– Ne želim da opteretim svoju porodicu, ako već ja moram da se osećam tako svojom krivicom, ne moraju i oni.
– Ne mogu da predvidim kako bi ko odreagovao, ovo je potpuno suluda, nikad viđena situacija u našoj porodici. Možda ga tata ubije od batina u afektu, pa ode u zatvor zbog mene. Možda ga prebije, pa se posle njemu budu svetili. Možda će cela moja porodica biti ugrožena i okriviće me zbog toga. (Važne napomene: moj tata ume da pobesni i to izrazi verbalno, ali definitivno ne ubija od batina ljude u afektu. Nikada ga nisam videla da nekoga prebija, niti čula da se tako nešto ikada dogodilo. Imala sam odrešene ruke da kažem roditeljima baš sve što mi se dešava i nikada nisam bila osuđivana u nekim drugim spornim situacijama, naprotiv).
– Nekako sam kriva za ovo.
– Ako kažem nekome, stvarno ću ispasti glupa zbog tog mejla, ko još pomeša dva čoveka na ulici, pa još i mejl da! Ispašće da ni Crvenkapu nisam savladala. Ili možda neće ni ispasti, stvarno sam glupa, kako mi se to uopšte moglo desiti?!
– Ako kažem nekome, a čovek je stvarno samo na nivou čudnog, oklevetaću ga ni krivog ni dužnog, još ću se posle i osećati loše zbog toga.
– Nekako sam kriva za ovo.
.
.
.
Devojkama i devojčicama koje čitaju ovo:
– Nema veze da li je samo čudan ili lud, već da li ti se prevrće želudac od njega ili ne.
– Ispoštuj svoj osećaj čak i kad nisi sigurna da si dobro procenila. Zaštiti se.
– Ako si se i istripovala, najgore što može da se desi je da osoba X koju smatraš čudnom misli da si pukla. Ako se nisi istripovala, ići ćeš sve dublje u osećaj krivice, a predator će se osećati sve moćnije. Zaštiti se.
– Ako si se i istripovala, a ne zaštitiš se iako se osećaš ugroženo, svakako će te pojesti krivica jer ne čuvaš svoje granice. Zaštiti se.
– Odgledaj film Sestre ako i dalje misliš da je, u situaciji kad ti se prevrće želudac, bitnije da se ne izblamiraš i ne ispadneš paranoja pred potencijalnom opasnošću nego da se zaštitiš.
– Ako ti bilo šta ne prija, imaš pravo da to (po)kažeš. Ako to ne upali, imaš pravo da odbrusiš da ti ne prija.
– Ne mora niko da te napadne da bi se osećala loše, dovoljno je da ti na bilo koji način pređe granice, pa da tvoje iracionalno krene da deluje.
– Imaš pravo na svoj doživljaj, ma kakva da je namera druge strane.
– Imaš pravo na svoj stav, ma kakav da je stav druge strane.
– Imaš pravo da ti subjektivno nije normalno nešto što drugoj osobi možda i jeste. Drži se svojih potreba i uverenja ukoliko ih smatraš ispravnim i pusti drugu osobu da se drži svojih.
– Moraš da imaš jasne granice i keca u rukavu (oca, policiju, miks oca i policije, bilo koju pouzdanu osobu koja može da ti čuva leđa).
– Pozovi makar nekog nepoznatog ako trenutno ne možeš da prevaziđeš stid/strah/osećaj krivice, ali neka bude kompetentan, kako bi dobila savet šta da radiš i objašnjenje šta se to dešava sa tvojim emocijama (npr. Centar Srce, gde možeš da se javiš potpuno anonimno i besplatno ili SOS Ženski centar).
– Slušaj svoj želudac.
– Slušaj svoj želudac.
– Slušaj svoj želudac.
.
.
.
Pišem ovo 9 godina nakon sporne situacije. Moja mama će prvi put saznati šta sam tada proživljavala baš kroz ovaj tekst. Tata takođe. Nemam racionalno objašnjenje za to. Nema veze sa tim da moji roditelji nisu aktivno učestvovali u mom odrastanju i da me zbog karijere, samodovoljnosti ili gluposti nisu imali u vidu (stereotipno uverenje mase kad u novinama osvane vest da se nekome desilo nešto za šta roditelji nisu saznali godinama).
Nikada nisam bila napadnuta i nisam došla u situaciju da moram da vrištim da bih se odbranila od nekoga. Kod mene se svelo na potencijalnu ugroženost i iracionalnu opsednutost krivicom. I baš zato što nikada nisam bila napadnuta, ne mogu ni da zamislim kakav tek kolorit iracionalnog proživi devojka/žena koja je prošla kroz to; kojoj je predator, u momentu kad je preplavljena krivicom i ko zna kakvim sve emocijama, možda i direktno potvrdio: hej, kriva si, niko neće biti na tvojoj strani. Nazirem tu bol i osećaj bespomoćnosti, ali ipak ne mogu u potpunosti da se identifikujem sa tom ženom. I ne pokušavam. Razumem princip po kom emocije naviru, ali jednostavno – nisam to prošla.
Svima koji ne razumeju nešto što sami nisu prošli, ali imaju potrebu da se njihov glas protiv tog nečega čuje:
Nikad nećeš znati kako je (o čemu god da je reč) dok to nešto ne doživiš. Nisi bogomdan. Nije ti dato da baš sve na svetu razumeš. Različiti smo, iskustva su nam različita, životne vrednosti, senzibilitet i mentalni sklop takođe.
Glavama koje kažu: „Zašto je ćutala?“:
Nemojte, majku mu. Samo nemojte.
