M. me je pitala
šta je sreća
kad ništa ne može da zna
zasigurno,
ni da li će je Neko voleti
zauvek,
ni da li će biti dobro sve
zauvek.
M. bi bila srećna,
rekla sam joj,
da ne bude da ogovaram,
M. bi bila srećna
da je primetila
sada
ovu devojku u žutom kaputu što se smrzava,
i ovog slatkog bigla levo,
i tetoviranog tipa strašnog pogleda,
i devojku što se osmehuje
i ovu drugu što joj pridržava vrata kafića.
M. ih sigurno
nikad
ne bi pitala za imena
i hoće li
zauvek
biti tu,
čak bi joj to bilo
pomalo i smešno.
I bilo bi.
M. bi bila srećna,
a to sam joj rekla,
da ne bude da ogovaram,
M. bi bila srećna
da je u pauzi od strahova
zastala i udahnula miris jeseni
i da je kapke odmorila od mrštenja,
da se zagledala u crvenu krošnju
nebitno kog drveta.
M. ne bi zanimalo
koje je to drvo
i koliko dugo će je voleti.
M. bi se smejala
kad bih je pitala o drvetu
koje uslovljava sreću.
Drvo nije bitno definisati,
i život nije bitno definisati
i ljude nije bitno definisati,
jer da je forma važna
i da je sad sutra, a ne danas,
M. bi molila prolaznike
za imena,
za godine,
za namere,
za životne navike,
hapsila bi ih da ih ispituje
o zauvek i nikada.
Da je oslušnula da su
devojka u žutom kaputu što se smrzavala,
i onaj slatki bigl što je prošao levo,
i tetovirani tip strašnog pogleda,
i devojka što se osmehivala
i ona druga što joj je pridržavala vrata kafića
jedino što je bilo važno
dok je lupala glavu o sreći,
M. bi bila srećna.
