U danu su promenili naziv ulice u kojoj stanuje B. To ne bi bilo tako zbunjujuće da se još jedna naprasita promena nije obrušila na B. lično kao sokačara željna pažnje i neobuzdana da svim nepotrepštinama koje je načula odjednom zapljusne unezverenog prolaznika.
Dogovor o nadrastanju naglih pomena morao je pasti: usred nedoumice, usred decembra, bez tačne adrese, noću ćemo ići u šetnjotrčanje sa psom lajavim i glavu ćemo još kako sačuvati.
– Gde si?
– Na poslu još uvek. Dobila sam malopre, stomak me bolucka, počeo je da pada sneg koji više na baru nego na sebe liči, a ja sam u nazuvicama i plitkim patikama jer danas kad sam pošla napolje dan je bio vedriji. Jesi bolje?
– Onako… Sneg?! Nisam ni videla! U nazuvicama?! Hoćeš onda da idemo sutra?
– Ne, idemo! Čekaj me za 15 minuta kod školskog.
.
.
.
Sneg volim više
na razglednicama
nego pod nogama,
ali odustajanje volim manje
nego lude početke;
više volim kad mi je teško
na startu
nego da me lakoća ubije
na cilju;
psa lajavog volim više
od lajavih vesti,
kratke čarape volim više
od kratkog fitilja,
isteraćemo svoje;
nepoznatu adresu stanovanja
volim više
od stanovanja u strahu
od nepoznatog;
više volim promenu vrtoglavu
nego naviku ustajalu,
jer:
sebe volim više
kad na sebe
umesto na baru ličim.
.
.
.
Nekad nismo u stanju da sagledamo gde nam biće stanuje, a to je normalna, ali nepričajuća i nemoderna stvar.
Zeznućemo staru dinamiku, odbićemo ćutanje i opričaćemo promenu obe adrese makar se isprva (od straha) smrzle.
