– Dioptrija ti je minus jedan i po!
– Ovo nisam očekivala, došla sam više da proverim, mislila sam da nešto umišljam.
– Ni ja to nisam očekivao. Pogledaj ovamo, šta vidiš?
– Kao neko malo sunce.
– Ne trudi se više, to je broj četiri.
.
.
.
Ne vidim više jasno
na daljinu,
a nekad mi se činilo da
ako bacim pogled
deset godina unapred
lakše ću razaznati
šta mi se piše;
ne vidim više jasno
na daljinu,
ko zna,
možda nikad i nisam videla
iako sam gledala
skoro pa poročno;
možda došlo je do
loših procena,
smanjenih očekivanja,
navike kao merila dobrog,
možda došlo je do
ograničavanja
na sopstvenu vizuru;
možda nikad i nisam videla
sve ono što postoji
izvan mojih okvira
i zato
ne trudim se više
da razaznam
šta mi se piše;
čekam u daljini
neko malo sunce
i ne pitam ništa.
