Ne verujem u savršeno i to mi je više puta sačuvalo glavu.
Ljudi koji spominju svoje savršene roditelje i decu, savršene prijatelje, savršene supružnike, savršene poslove, savršene uspehe, savršene verzije sebe ulivaju mi nepoverenje.
„Postanite najbolja verzija sebe“ zvuči mi više kao presuda nego kao motivacioni citat. Ako i postanem taj neko ko čini najbolju verziju mene, šta ću onda? Gde sam pristala tako savršena, tako živa okončana?
Kandža perfekcionizma sama sobom naoštrena izgrebala je dušu mnogima.
Ne verujem u „postanite najbolja verzija sebe“ i to mi je više puta sačuvalo mir.
U lične promene verujem samo kao u doživotno putovanje. Kreneš na put, pa te nova nepovoljna situacija što zaliči na staru nepovoljnu situaciju iznova izmesti i vrati na prethodnu stanicu, pa hajd’ sve ispočetka.
Ne verujem u brza rešenja, boljitak preko noći, savršenu osobu koja se niotkuda pojavi i instant rešava sve što čovek treba sam sa sobom da reši.
Kandža perfekcionizma sama sobom naoštrena izgrebala je dušu mnogima.
.
.
.
Kišon mi je jednom na Štrandu između redova šapnuo:
Kad postaneš nalik svojoj fotografiji u pasošu, krajnje je vreme da kreneš na put.
Na put, hej, ne na krajnje odredište.
Još ako imaš Kišona u torbi, lakše se podnose mučnine koje duža putovanja umeju da izazovu.
I baš nikad put nije savršen, ali je tvoj.
Sasvim dovoljno.
