Na stotine bubamara načičkalo se na bodljikavom lišću. Svakog proleća znalo se da su na istom mestu. Sedeti sa tolikim brojem bubamara zvučalo je filmski, čak i kad smo ih očekivali.
Vuk je najstariji, a ja najmlađa, tako da sam u njemu videla predvodnika prolećnih lutanja. Jednom se popeo na neki prastari tenk, pa jedva sišao sa njega. Kasnije je iz tenka odnekud ispala zmija, pa je tu igru otpisao.
Vuk nam je još pre polaska u školu predočio da je osmislio novu igru čupanja krila bubamarama. Na taj način, objasnio nam je, bubamare nam nikad neće pobeći, a sa krilima su letu sklone.
Zbrinuti bubamaru zvučalo je čudesno. Ipak, razmišljala sam da li bubamaru boli otkidanje krila. Vuk je samouvereno tvrdio da njoj kidanje krila stvara isti doživljaj kao nama kad sečemo nokte, a da je takvim činom čak možemo i poštedeti spoljnih opasnosti.
Istog dana Vuku je jedna beskrilna bubamara ispala sa prvog sprata dok joj je sa prozora pokazivao svet. Pitala sam ga šta će biti sa njom. Rekao je samo da je možda bolje da zaboravimo na ideju čupanja krila.
.
.
.
Bubamare su me naučile:
Može se nakratko zadržati na silu
čovek, pas ili situacija,
ali čim mora da prisustvuje sila
nije i ne može postati moje.
Može se ginuti u mislima
u težnji za slobodom,
ali se sa odsečenim krilima
ne može živeti uopšte.
Fotografija: Jean Marie Fox
