V. se često pravi ozbiljan, ali me je skoro pitao da mu napišem priču. Rekao je da ne mora baš da bude priča, može i pesma.
Hteo je da utvrdi šta moje oko zapaža u njemu, kao da to zavisi samo od njega, a ne i od bistrine mog pogleda.
Znala sam odmah da V. jeste takav mentalni sklop oko kog će reči olako pristati da se nižu. Reči vole kontradiktorne tipove.
Onda je, pre bilo kakve ispričane priče, V. na moje oči imao nenadani prasak.
Prasak ne beše ni nalik pesmi.
Oči su mi se instant napunile trnjem.
.
.
.
Ćutala sam;
kad čovek prasne,
to zvekne iznutra najpre,
treba ga pustiti da se sabere;
ćutala sam jer
nisam oličenje kavge,
znam da svarim gorući trenutak
i dočekam onaj koji rešava;
ćutala sam jer
kad je u oku trn,
onda se olako briše
pogled od ranije;
poželela sam da afektivno
opsujem,
presečem,
nestanem zauvek
jer nije po mom i
nije ni fer,
ali
ćutala sam
zato što
u kritičnom trenu
najpre
treba zastati
i dobro protrljati oči;
znala sam jasno da
to o prasku nije bila
cela priča o V;
ja znam V. koji bi
hteo pesmu
i bio tu kad zagusti,
koji zna da
zagrli,
uteši,
podstakne,
reši;
ja znam V. kad
tera po svom,
štiti,
prkosi,
raspravlja se,
ispravlja krive Drine,
drsko iskazuje nepoverenje
prema svemu i svima
zbog nekih svojih boli
i navodno smatra da je
skoro uvek u pravu.
.
.
.
A ti?
Voliš li ljude samo kad su po tvojoj meri?
Bežiš li od čoveka posle prve nepravde?
Brišeš li deset dobrota zarad jednog trenutka slabosti?
.
.
.
Najzad, jesi li ti uvek po meri, pravedan i jak?
Kome si glave došao, a kome dobrodošao?
.
.
.
Eto ti pesmopriča, pesmopričalice.
Nema tu šta –
vidim te kako vidim i sebe:
kao trnje i kao kamenje,
kao ljubav i kao grljenje;
sve u jednom.
Vidim te, a to se jedino broji.
Fotografija: Mirjana Kovačević
