Dedin rođeni brat mi je prvi po redu drugi omiljeni deda na svetu zato što skija, vozi rolere, igra fudbal, vozi bajs i pravi žurke sa lampionima. Pre neki dan smo kupovali vino u Bečeju, ali smo se na rođendan zbog života mimoišli, pa sam ga (po)zvala.
– Halo?
– Ćao, deda, srećan ti rođendan!
– Hvala!
– Da si nam živ i zdrav! Zvala sam te i u toku dana, ali si bio nedostupan.
– Hvala. Ne znam… Pozvao sam neko malo društvo danas.
– Slaviš?
– Malo slavim. Dvadesetoro ljudi mi je bilo na ručku, a sad, evo, došli ovi tvoji na večeru, taman mi ostala jedna cela šerpa hrane!
– Divno! Ni Miloš se, dakle, nikada neće promeniti, uvek će ličiti na tebe.
– Tako i treba!
.
.
.
Da su meni osamdeset dve plus dve, ja bih lako u životu sve.
