Naletela sam na intervju u kom je Nikola Rausavljević, član recitatorske družine Među nama, odgovorio vrlo vedro na suštinski sumorno pitanje. Razgovor, otprilike, teče ovako:
– Nikola, zašto radiš to što radiš? (prizvuk: ovo je doba bezosećajno, lažnjikavo i površno; tvoje pesme trebaju nekolicini, ostaćeš i bez para i bez muzike).
– Zato što i mi kreiramo stvarnost koja nas okružuje.
Šta kreiraš u dobu kad je glavna vest u medijima to da se estradna ličnost narogušila na drugu estradnu ličnost jer joj je urušila ego stanje?
Šta kreiraš u dobu kad su na snazi normalizacija ludila, veličanje mediokriteta i umanjivanje snage ličnog stava i udela?
I znaš šta?
Navikli smo se mi na to, o, još kako jesmo. Što bi rekao Đole Balašević – čudo je navike moć.
I znaš šta još?
Najgore od svega je kad se neki nenaviknuti tip, staromodan i izgubljen u nametljivom sistemu, okuraži i kaže:
– Zdravo, svete, hajde da ipak širimo svest!
A naviknuti tip, moderan i šljokičav, dobaci:
– Vidi ovog idiota, pravi se dobar/pametan, a ionako bolje prođu oni što se grebu!
I onda ispadne da ima mnogo više ovih šljokičavih, a samo su bučniji.
Kreiraš li svojim nečinjenjem odobravanje i širenje jednokratnih vrednosti?
Znaš li da će možda baš u tebe da se zagleda neki zbunjeni gimnazijalac i da pomisli: kad može on/-a, mogu i ja? A ti posle gledaj jesi li u tom trenutku bio/-la na svom ili na društvenom identitetu.
Neću da ćutim.
Neću da se krijem.
Neću da prestanem da verujem u svoje ideale.
Neću da odustanem od sebe i svojih potencijala.
Neću da pokleknem kad prvi put osetim nepravdu i podsmeh.
Neću da ne mogu ono što hoću, makar to značilo da sam sistemu luda.
Neću nikome da verujem više nego sebi.
Neću da kažem nekoj budućoj deci da me je rodio sistem, a ne njihova baba.
Neću.
Nemoj ni ti.
Zbog kruženja energije.
Zbog onih koji upiru očima u tebe i upijaju te, a da toga možda nisi ni svestan.
Fotografija: Jean Marie Fox
