Ti što si me onomad pitala
kako da preguraš dan
kad ti je rekao da mu nisi
ni s od sna,
čuj jednu davnu priču:
Bilo je napeto
i jasno kao dan,
znala sam –
nema sile
da ćemo mi (p)ostati par;
svaki njegov
životni san
bio je za mene
noćna mora;
svaka moja
sloboda uma
za njega je značila
smrt tradicije;
dok sam išla
uzvodno i nizvodno,
on je stajao u mestu
i uludo čekao
da se stacioniram;
dok sam svet ljudski
upoznavala,
raskrinkavala,
upotpunjavala i brisala,
o tome strastveno pisala,
on je zanovetao
da sam za njega
previše
tvrdoglava,
vrtoglava,
za svet otvorena,
i svoja i ničija,
neuklopljiva,
razbežana na sto strana,
neobična,
nesputana;
rekla sam mu da
to sa nama ne biva,
ne ide,
a on mi je dečački tresnuo:
Dobro, ti onda nađi boljeg!
I nađoh;
ne boljeg od njega,
jer kako se uopšte meri
koji je čovek od kog vredniji,
ali boljeg za sebe;
što je jednom čoveku
previše,
drugom može biti i
premalo,
a nekom stvarno tvom –
potaman.
Ti što si me onomad pitala
kako da preguraš dan
kad ti je rekao da mu nisi
ni s od sna,
čuj – ne sanjamo svi isto.
Fotografija: Jean Marie Fox
