– Ne izlazi na Teoriju književnosti do mastera, to svi padaju. Ako baš ne moraš, a ti nemoj ni tad. To je užasan predmet i omča oko vrata dok ne izađeš sa ovog fakulteta, završio ga – ne završio!
– Je l’ samo meni to bio jedini zanimljiv predmet na prvoj godini, pa sam ga dala u prvom roku…?
– Zanimljiv?! I to jedini?! Ti nisi normalna!
.
.
.
Omča oko vrata
i nije neka pesnička slika,
iznošena je,
izanđala;
ali ako baš voliš
da pričamo u omčama
kao mernim jedinicama,
onda zapažam sledeće:
baš sve moje omče u životu
raspetljavane su
pisanom rečju,
metaforama,
sinestezijama,
povremeno anestezijama,
pa kad i njima popusti dejstvo,
onda pomaže samo
ironija.
.
.
.
Neki Drugi Ispit. Neka Godina Kasnije. Pun amfiteatar. Profesor ozbiljnoga lica, predavač sporne Teorije književnosti, lanca okovratnika mnogijeh studenata, sreće me:
– Dobar dan, Miljo. Obećajte mi da nećete prestati da pišete.
– Dobar dan. Molim?
– Dakle, dali ste reč?
– Dobro… Da… Obećavam. Ja ionako moram da pišem, nije to kod mene naročito isplanirana radnja.
.
.
.
– Šta je bilo na ispitu?
– Pala sam…u trans.
– Šta ti je?
– Sloboda mi je. Što je tebi omča, meni je sloboda.
Sloboda mi je
Piše: Milja Mitrović
