Jednom, kad mi je bilo baš teško i izlaz se nazirao nije, Aleks mi je napisala otprilike ovako:
Shvati tuđu poziciju, voli ga i poštuj, ali se drži sebe. I znaj da, baš svako od nas, ma šta radio, samo traži neko svoje mesto pod suncem.
Davno je to bilo, verovatno se i ne seća šta je napisala tada.
Nikada joj nisam rekla koliko često sam se hvatala za njenu misao kad zagusti.
A znalo je dobro da zagusti, onako, iz dubine da prodrma.
Možda ta misao nije sadržinski mnogo drugačija od nekih koje sam čula/pročitala pre, ali tog dana, tog časa, tog trenutka trebala mi je više od vazduha, zato se i urezala.
Hoću da kažem, nemamo mi pojma kako naše reči deluju na ljude u nekim njihovim momentima i koliko smo puta i podigli nekoga i urušili sve u njemu, a da možda nismo svesno nameravali ništa od toga.
I ništa od toga nema veze s nama, već s njima, ali nije zgoreg znati.
Ovom svetu je potrebno manje onih koji kritikuju, a više onih koji daju potporu.
Imaj to na umu.
I drži se sebe, uvek.
.
.
.
Fotografija: Mirjana Kovačević
