Zovem se Milja Mitrović.
Na potpuno iznenađenje svojih roditelja, sa pet godina sam im prekinula jutarnju kafu i tečno im pročitala bajku iz vrtićkog časopisa Zeka.
Pošto sam slova doživljavala kao Deda Mraza koji obitava u mojoj sobi svaki dan i donosi mi neobjašnjivu radost, ni do danas ih nisam ostavila na miru.
Po profesiji sam profesor srpskog jezika i književnosti. Čitam, pišem, često krijem napisano. Bavim se lekturom i korekturom tekstova.
Vladimir mi je pomogao u vezi sa izradom sajta i tom prilikom mi je rekao da nema smisla da se ne predstavim i da je dobro da ono što mi se učini stranim probam da uradim na svoj način.
Ipak, forma me suštinski ne dotiče mnogo. Volela bih da imena, prezimena, društvene uloge i titule ne prave distancu među ljudima i zato ih izbegavam kad god mogu.
Smatram da oslobađanju Čoveka (ili deteta u nama) ne doprinose diplome koliko nivo osvešćenosti šta je za svakoga od nas istinski ispunjen život, šta nas raduje, a šta mori i koliko smo kadri da sebi omogućimo izbegavanje ličnog pakla (a time i drugima budemo bolji).
Devet krugova pakla u mom slučaju:
1. Ćaskaćemo satima.
2. Držaćemo često formalne govore.
3. Bićemo u gužvi.
4. Pravićemo ogromnu proslavu.
5. Imaćemo moždanamzatrebaju prijatelje.
6. Red je/sramota je.
7. Tako kažu.
8. Šta će reći?
9. Predstavi se.