U zlo doba noći Petru je otekla noga, pa se naprasno dosetio mora, što je uzrokovalo moju posetu frižideru.
Prošle godine Jelena nam je na poklon donela more u flašici iz koje je prethodno popila kupovnu vodu. Kupovna moć brže ističe od morskih moći, pomislim.
Mada nisam baš uvidela smisao čuvanja mora usled nesrećne okolnosti da će mu okruženje biti pečene paprike, Petar je želeo da se more sačuva u frizu i dogovor je pao – more ćemo sačuvati i u nepovoljnim uslovima.
More se u flašici prilagodilo i skučilo i nije bilo podobno za plivanje, ali je za prebrođavanje boli ostalo dostupno. Zaleđeno more otapalo je bol u nozi.
Ipak, more je more i čovek ne sme misliti da je od mora veći.
Čovek zaleđen (zaleđen kao emotivno osakaćen i zaleđen kao onaj koji ima zaleđinu) podoban je da pliva čak i u mutnoj vodi, ali ne i da otapa boli. Ni sopstvene, a kamoli tuđe.
Zbog te manjkavosti ljudske, sva (unutrašnja) mora treba pažljivo čuvati.
Ne prodavati ih za običnu, a posebno ne za mutnu vodu.
Oslanjati se na mudrost morsku.
Držati se svojih mora i u najnepovoljnijim uslovima.
Deliti svoja mora sa drugim ljudima, jer ionako ništa nije baš sasvim naše.
Lečiti morima i sebe i njih.
U moru onoga što nam nude, uveravajući nas da je sve na prodaju i da moramo da trčimo za postignućima koliko nas noge nose, ne brini – dobra je vest ako ti privremeno otekne noga.
U nastavku priče možda se dosetiš nekog davno izgubljenog mora.
Fotografija: Mirjana Kovačević
