Baba Cokanino ime bilo je Sofija. Nisam poznavala nikoga ko se zove Sofija. Nisam poznavala ni neku Cokanu osim nje, ali mi je Sofija zvučalo razumnije. Njen čudnovati nadimak i nije imao nekog smisla da se vrtićka verzija mene pitala, ali nije.
Zaključila sam, to je bar prosto: ako ne budem našla groznog muža kad porastem, to njeno ime bih mogla da dam našem detetu, pod uslovom da bude devojčica. Tako bi postojala Sofija koja je Sofija, a ne Cokana.
Baba Cokanina ćerka je pre dvadeset i nešto godina slikala. Nikad nisam upoznala njenu ćerku, ali sam upoznala ćerkino voće.
– Što si se tako zagledala u sliku? Je l’ ti se sviđa?
– Sviđa mi se.
– To je slikala moja ćerka, tu mrtvu prirodu.
– Mrtvu?
– Da, to što gledaš zove se mrtva priroda.
– Je l’ slikala veštačko voće?
– Nije, slikala je pravo voće.
– Meni pravo voće nije nimalo mrtvo. Posebno mi nisu mrtve jabuke. Mogla bi da bude mrtva jedino ova krpa.
– Tako se zove to nešto u slikarstvu. A ta krpa zove se draperija. Ako ne razumeš sad, razumećeš jednog dana.
Sofija koja nije Sofija već Cokana ima pravo voće koje je, uzgred, mrtvo, iako čak nije ni kao iz bojanke već PRAVO, a to isto voće Cokanina ćerka je poređala oko krpe koja nije krpa, već draperija.
Cokana me nije terala da shvatim, već mi je razneženo davala mogućnost da razumevanje odložim. A ja jesam takva da ne volim kad me neko tera da shvatim – onda neću namerno. Možda je to osetila, porodični je prijatelj dve generacije unazad, zna nam ćud. Možda i nije, ali meni se dopalo to njeno u nežnosti poklonjeno prolongiranje.
Stvar je bila jasna: Cokani treba pokloniti poverenje.
.
.
.
Odrasla verzija mene pita se: odakle meni ovo sećanje, što baš ova epizoda?! Pojma nemam, ali čuvam ga.
Prolongiram štošta, nije me napustila ideja da to nekad uopšte nije loše.
Ako ne razumem sad, u nežnosti sačekam da razumem jednog dana.
Pravo voće mi nije mrtvo ni dvadeset i nešto godina kasnije.
Cokana je u međuvremenu umrla, ali izgleda da nije.
