Dešavalo mi se da se usred igre setim da sam iz razgovora odraslih čula da je tata izgubio majku sa dve i po godine i to bi me iznova rastužilo, pa i rasplakalo.
Ipak, svojski sam se trudila da ne podsetim i njega na tu strahotu, kao da bi tek mojim podsećanjem ponovo saznao da mu je prerano umrla majka. Prihvatila sam vest o smrti prećutno i, dečjom logikom da će biti utučen ako ga baš ja bilo čime pričepim, preuzela nesvesnu odgovornost za njegove emocije.
– Zašto plačeš? Jesi se udarila?
– Porušile su mi se kockice.
– Dobro, sklopićeš ih opet. Evo, ja ću ti pomoći.
Možda ga je rastužilo što njemu majka nije pomagala da sklapa kockice u mom uzrastu, bolje da sam rekla da mi je lutka bolesna.
.
.
.
– Zašto plačeš? Jesi se udarila?
– Lutka mi je bolesna.
– Ozdraviće, daj joj sirup.
Možda sam ga time što sam slagala da mi je lutka bolesna podsetila da je i njegova majka bila bolesna, ali da joj sirup nije pomogao.
.
.
.
Nismo više mali,
nema smisla,
a i ne sme se
bez pitanja uzimati tuđe,
ni materijalno,
a posebno duševno;
ideja da se nosi
tuđi bes,
tuđi strah,
tuđa rana
razumna je koliko i
ideja da se nosi
tuđi slomljen nos;
nema tu šta –
ma šta da se desi
naučiće čovek da hoda
u svojim cipelama
ili neće;
utabaće svoj put
na sebi zgodan način
ili neće;
ojačaće usput mišiće,
posebno srčani,
ili neće;
na njemu je;
nismo više mali,
nema smisla,
a i nasilno je
spasavati drugog čoveka,
uopšte odlučivati o tome
da li je spasen,
znati umesto njega,
ucrtavati mu odredišta
koja možda i nisu njegova,
oduzimati mu moć duha
i pripisivati teške emocije
sa kojima se možda već i
usaglasio;
nema smisla,
a i dečje je
u odraslom dobu
verovati da se ne može bez nas.
Fotografija: Mirjana Kovačević
