K. mi je svojevremeno išao na živce.
Sedeli smo u ulazu zgrade i milioniti put vodili jednu te istu raspravu.
On mi je dosađivao pričom o tome kako treba da razgovaram, a ne da gutam i skladištim u sebi sve što me tišti.
Opsuj, samo ne ćuti – nervirao se.
Nisam baš razumela šta treba da govorim.
Još manje šta ima da psujem, tako je kako je.
Ionako se podrazumeva šta mislim.
Ionako se podrazumeva šta on treba da misli.
On kao ne zna i sam, čuj ti to!
Pravi se lud i pravi me ludom.
Lako je – dići ću nos.
Godinama kasnije dospela sam u situaciju da prekoputa mene sedi neko poput mene iz perioda podrazumevanja.
Uhvatila sam sebe kako izgovaram abrakadabra reči:
Slobodno mi reci svoju verziju priče.
Ništa se ne podrazumeva, ti se ne podrazumevaš.
Ne razumem zašto komplikuješ život ćutanjem.
Ne mogu ja da ti čitam misli, možeš jedino da mi kažeš šta je posredi.
Stvarno, zašto bi iko gutao nešto što ne može da svari! Pa, čoveče, ispljuni lepo takve reči i kraj!
U redu je, živote.
Shvatila sam.
Možemo li sad na čašicu razgovora?
Ja plaćam i ovaj put.
