Smeš li
pustiti sebe da Budeš,
bez poređenja sa perfekcijom?
Plašiš li se
(zamišljenih) unutrašnjih posrnuća
i tuđih razgaženih potpetica?
Ne umem da držim govor,
ali umem da održim reč:
survaćeš se u stvarnost kad-tad,
spašće ti kruna s glave,
i glavu ćeš gubiti katkad,
pogaziće te armija suludnjaka;
omešće te misao,
kratka, opora misao o odbačenosti;
nestajaće ti ideje pred očima,
nestajaće ti ljudi iza leđa,
povući ćeš ručnu kad se dodaje gas.
Pitaćeš se:
ko je ovde lud,
zašto mi je trebalo da se ponovim iskustvom,
zašto sam istrčao iz zone udobnosti,
zašto sam rekao,
zašto sam prećutao,
zašto nisam održao staro stanje stvari,
kao da je to i bilo moguće,
kao da je vreme stajaća voda,
a ne vrtirep.
Laž je
da će imati smisla
ako baš nikada ne prođe kroz tebe
37,5 od stresa,
glavobolja od ludih vremena,
poneka neverica,
poneki bes,
poneka bol.
Ne laži da je drugačije –
ništa ti u rastu neće pomoći više od prihvatanja:
neizvesnosti,
nezadovoljene sujete,
mučnih kajanja,
izneverenih očekivanja.
Sećam se,
bolela su te kolena kad si naglo porastao,
pa si mislio da će ti otpasti noge –
bio si mali, praštaj.
Činilo ti se kad se poenta odmarala
da iz rata sa sobom
nećeš izaći živ –
bio si naizgled veliki, praštaj.
Ludak u meni kaže da se ne vredi
opirati toku;
sloboda je neizvesna, ali bar nije mučna;
konačno mu verujem:
samo si onda živ
kada (p)ostaneš nesiguran.
