– Nisam ni prozor otvarala sad, a kijam pet puta zaredom. Odjednom mi nešto smeta u vazduhu. Golica me u nosu, suze mi oči kao da sečem luk, šta je, bre, ovo?!
– Ne znam… Dođi u kuhinju, možda bude bolje.
– Ovde je još gore nego u sobi! Jesi ti to opet dodavao bibera u ručak? To je!
– Malo sam dosuo, pa mi je zadrhtala ruka, pa… Sad je malo zaljutilo. Poješće se.
.
.
.
Mani me viška bibera,
poješće se,
hoće,
nego:
čime da sublimiram
grube sastojke života?
Šta da radim
kad ne znam šta da radim,
kad sam samlevena
i preplavljena ja,
a ne tvoj biber,
u koji sos tad da se bacim?;
u sos
‘pusti me da se samosažaljevam’
ili
u sos
praznog hoda
između pet kijanja,
između pet plakanja,
između razdora i rešenja;
hej,
prazan hod,
uvek imam taj tren,
mozak matriksa
u kom mogu da donesem
odluku
kako da preguram,
sa kim da preguram,
da iz ljutiša odem u slaniš,
može i slatkiš ako sam vešta,
odluku
da mogu da budem triput teža,
ali da biram lakoću,
odluku
da ću da dišem
uprkos smetnjama u vazduhu,
da, baš to,
mani me viška bibera,
poješće se,
daj mi da umem
gorčinu da progutam.
